Lowlander\’s blog

Pretpostavljam da ovakvih prica ima nebrojeno i da se svakodnevno desavaju svuda ali nisam mogao ni da pretpostavim da cu i ja proci ovih dana pored jedne takve. Naime, vozio sam se ka Bagljasu ulicom…., ma nebitno kako se zove i usled gustog saobracaja kretao se polako u koloni zverajuci levo i desno iz dosade. Ugledao sam kako covek srednjih godina pretura po kontejnerima poredjanim duz puta. Uobicajena slika, nazalost u poslednjih petnaestak godina. Pored njega je stojala devojcica plave kose od nekih 4, 5 godina. Takodje normalna pojava. Ali kako sam prisao blize primetio sam da nesto medjusobno razgovaraju i u jednom trenutku su oboje poceli DA SE SMEJU. Bio je to onaj iskreni, neiskvareni smeh sto bi ljudi rekli - od srca. U svoj svojoj bedi i nemastini, otac i cerkica ispred kontejnera razgovaraju i smese se poput mene i mog sina godina kao i otprilike devojcica ali u nekom trznom centru ispred gondole sa igrackama. Stao sam uz skoro skripu kocnica, izasao iz kola i pored negodovanja i trubljenja vozaca iza i prisao im. Iz dzepova sam mahnito poceo vaditi sav novac koji sam imao kod sebe. Nekih 760 dinara i nesto gvozdenih iz malog dzepa. Pruzio sam im i rekao - Izvinite, ovo je sve sto trenutno imam. Kupite nesto lepo devojcici, zasluzila je to svojim osmehom. Covek je pruzio ruku, prihvatio novac i skromno rekao - ocu, hvala vam. Devojcica ga je uhvatila za ruku i pogledala me je i osmehnula se. Vratio sam se do kola uz sirene kola, seo u auto i nastavio u svoj lagodan zivot. Suvise sam gledao takvih prizora ali su im svima i lica bila poput zivota koji vode, tmurna i sumorna. Mozda sam i zato tako neocekivano reagovao na osmeh. Ko zna….