Lowlander\’s blog

Ušao sam u Zmaj Jovinu ulicu u centru Novog Sada i seo za sto u jednoj od mnogobrojnih bašti. Poručio sam produženi s toplim mlekom i kiselu. Kao uspomenu na studenske dane kad mi je bilo nezaobilazno sesti u jednoj od bašti oko jedan sat popodne, kad se razbije akvarijum. Čitao bih tada opozicione novine Blic i više-manje posmatrao srednjoškolke sa onim obaveznim rančevima na ledjima kako šetaju gradom. Seansa bi trajala oko sat vremena i posle toga bih se vratio u stan na proučavanje literature za naredni ispit. Ovoga puta sam bio drugom prilikom. Najbliža sestra koju imam od rodjaka, je odlazila za Ameriku da se nastani i želeo sam da se oprostim. Kako je bila non-stop u nekoj frci i špartajući gradom obavljala poslednje pripreme pred put nekako nam je bilo najzgodnije da se nadjemo u centru. Ugledao sam je kako vrcka sa par kesa u rukama i pogledom traži gde sam. Mahnuo sam i prišla je.
- J’bo mamu, da sam znala koliko će mi gluposti trebati za put, nikad se ne bih selila ! – reče, bacajući kese na stolicu pored.
- Gde si bre ti ? Kako si oslabio, jesil zdrav ? Kako ti porodica, što i oni nisu došli ? Kako mi stoji ova bluzica ? Koliko imaš vremena ? – pitanja bi se nizala u nedogled da je nisam zaustavio.
- Stani Marina, sedi, oduvaj se, šta ćeš popiti ? – pokušao sam da usporim ritam.
- Ne mogu pola stvari da pronadjem što sam naumila, ceđenu pomorandžu ! - nastavila je, ujedno poručivši piće od konobara koji je prišao.
Pričali smo pola sata o neobaveznim temama kad se na kraju nametnulo i pitanje razloga odlaska preko bare.
- Znaš, bato da sam živela poslednje 3 godine u Beogradu. – poče sa objašnjenjem.
- Znam !
- Imala sam tamo odličnu platu u Narodnoj Banci Srbije kao glavni programer,predobre uslove za rad i sve u svemu brutalno dobar posao - nastavi.
- Ali ? – upitah.
- Bila sam podstanar, a stan u Bulevaru nije jeftin, da znaš – reče.
- Pa što nisi uzela neki kredit, vidiš i sama da se banke utrkuju koja će više podeliti.
- Mogla sam, i onda da narednih dvadeset godina cvikam hoće li me otpustiti, hoću li se razboleti, hoće li zatvoriti moje odeljenje itd – nabroja argumente svoje odluke.
- Pa vrati se za Novi Sad – rekoh, kao neko spasonosno rešenje.
- U ovu rupu od grada ? – odgovori.
- ?
- Pa bato, sve dobre firme su u Beogradu, sva predstavništva, ovde u Sadu nemaš nikakvu perspektivu, ovo je bre jedna tuga od grada. – ponovi svoju konstataciju.
Šta sam mogao drugo, iluzorno bi bilo da hvalim i prenosim svoje utiske o Novom Sadu jednoj rođenoj novosađanki.
Sedeli smo još neko vreme, taman toliko da mi objasni kako je pranašla stotinak poslova preko interneta kao diplomirani elektrotehničar sa prosekom 9.86, ali su svi odgovori bili – gospođice, ima samo jedan problem, živite u Srbiji a ne u Americi. Zato je odlučila da ode preko. Izljubili smo se na rastanku i svako je krenuo svojom putanjom.
Pošto sam ima dosta vremena do polaska busa za Zrenjanin, iskoristio sam da se sretnem i sa kumom. Imao je malu garsonjeru u blizini Matice Srpske, nedaleko od centra i uputio sam se tamo. Usput sam vraćao film našeg studiranja kao i njegove konačne odluke da ostane da živi ovde.
- Gde si bre, upadaj, i ja sam baš stigao sa posla ! – reče sa vrata.
Skuvao je kafu, seli smo na malu terasu sa pogledom na ofucani zid zgrade pored i nastavili da pričamo.
- Otkud tebe ? – upita
- Marina se seli za Kaliforniju pa sam došao da se oprostimo. – odgovorih.
- Što, pa imala je ekstra posao u Banci.? – iznenadi se.
- Izgleda da joj je Beograd postao tesan ! – prokomentarisah.
- Šta ima kod tebe ? – nastavih.
- Unapredili su me, sad pričaš sa šefom prodaje „Hemija produkta“, povećali platu za 30 posto, tako da se uskoro selim iz ove rupe u dvosobnu gajbu na Limanu ! –odgovori ponosno.
- Šta da ti kažem kume, ovo je obećani grad. Klondajk, Eldorado, Holivud, nazovi ga kako hoćeš.- nastavi usplahireno.
- Znači definitivno ostaješ ovde ? – prekinuh ga.
- Naravno, ne vraćam se u ono ruglo od Zrenjanina nikad više ! – odgovori.
- Tada sam shvatio kako izgleda taj začarani krug. Beograđani imaju svoje oduševljene Novosađane. Novosađani svoje Zrenjanince. Mi verovatno imamo svoje Kikinđane, oni svoje Novobečejce, Novobečejci svoje Bočarce i tako do poslednjeg i najmanjeg salaša u nekom ataru.
- Posedeli smo još malo, pozdravili se na vratima i pohitao sam na stanicu.
Zamišljeno sam sabirao utiske, u skoro praznom autobusu, i pokušavao da izvućem neku paralelu današnjih priča, jedne Novosađanke i jednog Zrenjaninca, ali bezuspešno. Polako su počela da se pojavljuju svetla Bagljaša i obuze me neka tolina. Kakav je takav je, ipak je moj grad i ako ne pronađeš ono lepo u njemu postaće ti pretesno ma gde bio.

Pretpostavljam da ovakvih prica ima nebrojeno i da se svakodnevno desavaju svuda ali nisam mogao ni da pretpostavim da cu i ja proci ovih dana pored jedne takve. Naime, vozio sam se ka Bagljasu ulicom…., ma nebitno kako se zove i usled gustog saobracaja kretao se polako u koloni zverajuci levo i desno iz dosade. Ugledao sam kako covek srednjih godina pretura po kontejnerima poredjanim duz puta. Uobicajena slika, nazalost u poslednjih petnaestak godina. Pored njega je stojala devojcica plave kose od nekih 4, 5 godina. Takodje normalna pojava. Ali kako sam prisao blize primetio sam da nesto medjusobno razgovaraju i u jednom trenutku su oboje poceli DA SE SMEJU. Bio je to onaj iskreni, neiskvareni smeh sto bi ljudi rekli - od srca. U svoj svojoj bedi i nemastini, otac i cerkica ispred kontejnera razgovaraju i smese se poput mene i mog sina godina kao i otprilike devojcica ali u nekom trznom centru ispred gondole sa igrackama. Stao sam uz skoro skripu kocnica, izasao iz kola i pored negodovanja i trubljenja vozaca iza i prisao im. Iz dzepova sam mahnito poceo vaditi sav novac koji sam imao kod sebe. Nekih 760 dinara i nesto gvozdenih iz malog dzepa. Pruzio sam im i rekao - Izvinite, ovo je sve sto trenutno imam. Kupite nesto lepo devojcici, zasluzila je to svojim osmehom. Covek je pruzio ruku, prihvatio novac i skromno rekao - ocu, hvala vam. Devojcica ga je uhvatila za ruku i pogledala me je i osmehnula se. Vratio sam se do kola uz sirene kola, seo u auto i nastavio u svoj lagodan zivot. Suvise sam gledao takvih prizora ali su im svima i lica bila poput zivota koji vode, tmurna i sumorna. Mozda sam i zato tako neocekivano reagovao na osmeh. Ko zna….

Dakle, evo me !!! Dobio sam svoj sveze okrecen zid sa dozvolom da pisem o cemu hocu pod uslovom da ne vredjam nikog. Slazem se. Dobar uslov za dozvolu ali izlisan. Zasto ? Pa zato sto kad neko pocne sa vredjanjem obicno nema vise sta da kaze. A opet paradoksalno, ovde ce se pretpostavljam naci oni koji imaju sta da kazu. Samim tim, nemaju potrebu za vredjanjem.
E sad, da ne bih poceo da “davim” vec u prvom broju prestacu da se zapetljavam dalje u tu pricu i nastavljam u nekom novom pravcu.
Dakle o cemu bih pisao a da je aktuelno. Hajde o Uskrsu. On je trenutno najaktuelniji. Dobio sam danas desetak poruka u kom mi zele sve najlepse. Ali su te zelje upakovane u neku recitaciju kao recimo - NEK TI ZEKA DONESE LJUBAV, SRECU I BLAGOSTANJE I DA U ZIVOTU BRIGA IMAS SVE MANJE, NEKA TI USKRS SRECU DONESE - XRISTOS VASKRESE. Pitam se koji to dokoni SMS zavisnik smislja i salje u etar te pesmice za novu godinu, badnje vece, bozic, uskrs, slavu itd…
Mozda me je to pregazilo vreme ili sam jednostavno takav. Ali zar nije lepse okrenuti telefon, pozeleti srecan uskrs, podraviti pozivaoca i clanove njegove porodice i pozdraviti se na kraju razgovora, umesto poslati bezlicnu i toliko puta prekopiranu pesmicu. Najveci je apsurd kad neko dobije istu poruku od razlicitih osoba.
Zato, za sledeci put nemoj da vam bude tersko. Okrenite fiksni telefon. Pozovite svoje bliznje i lepo im pozelite to sto ste naumili. A sms pesmice ostavite za nekog ko nije procitao ovo.
PS. Zelim Vam puno zdravlja i srece a sve ostalo imate kod kineza.